Eggs, Clocks & Co

Nedelja... Uvek pozelim da izmedju subote i nedelje postoji jos jedan dan. Cini mi se da bi mi tako lakse pao ponedeljak. Ipak, jos traje vikend pa i moja dubioza u vezi odredjenih zivotnih sitnica.
Facebook... Mocna stvar ili glupost, svako za sebe mora odluciti, ali kao portal za najnovije traceve i novosti ,jeste savrsen.
Cim se stigne na neko mesto, odmah se 'checkira' da svi vide gde je doticna osoba i sa kim, naravno. Nakon toga usledice slike, opustene i spontane, tagovanja, lajkovanja, komentari...
I sad, mi malobrojni, koji pomenutu drustvenu mrezu koristimo radi igranja igrica kako bi prekratili vreme tokom pauze za rucak, bivamo vrlo izazvani od strane npr novopecenih mama koje 'stancuju' slike svojih prvenaca i iste lepe po svojim 'zidovima'. Kako ne lajkovati dvonedeljnu bebu koja ckilji i crveni jer bas u tom momentu kaki... Prosto, neodoljivo. Onda slede slike u novoj benkici, sa cistom pelenom, sa cuclom, bez cucle... I samo probaj da ne kazes kako je slatka i da ne posaljes pozdrave mami & tati i pohvalis ih kako im je dete lepo a izgleda i vrlo inteligentno za svojih 14 dana na ovom svetu! Naime, ako se pomenuti koraci preskoce... Moze se ocekivati da ce komentar nekog poznanika, rodjaka ili komsijinog komsije van drustvene mreze, koliko vec sutra, biti da su ti sto ne lajkuju i ne komentarisu, zapravo vrlo ljubomorni na srecu novopecenih roditelja koji zive u kohabitaciji negde na obodu glavnog grada.
Koliko sam se tih slika 'nalajkovala' proteklih 6 meseci... Pravi baby boom je izbio u mom krugu poznanika, rodjaka i prijatelja.To malo navede na razmisljanje, jelte. Mislim, ne tako davno (nema ni mesec dana), napunih 31! Booooze, sto sam matora... Rece mi majka (niko ne zna tako da te ohrabri kao majka, niko!). Baba i deda su opleli pricu kako sam kao dete bila mnogo drustvenija i pricljivija, a sada... Posle kratkog evociranja uspomena iz njihove mladosti a ujedno i mog detinjstva, usledio je vaspitno-obrazovni seminar u roditeljskoj koprodukciji. Neminovno je da se pomenu recenice: Nisi vise tako mlada/Godine prolaze i moras polako da se skrasis... I naravno ona najcuvenija: Sve tvoje drugarice su udate i vec imaju decu a ti ces ostati sama. Uz to se sloze tugaljive face i slezu ramena. I kada ih vidite takve, prosto pozelite da ih zagrlite i utesite jer,o moj Boze, nisu oni krivi sto im je cerka/unuka takav, sto bi nasi stari rekli, looser. To je nasledjeno od oca i njegove familije! Obicno se krivica svaljuje na roditelja koji iz nekog razloga nije mogao da prisustvuje tom happeningu... Pa ste toliko srecni da se po povratku tog roditelja dozivi repriza pomenutog predavanja o vasoj nesposobnosti da stupite u vezu, brak i izrodite potomke. Da, da... Oni nam zele dobro i ne misle lose, ali... Upitate se, da li vas toliko malo poznaju? Kako im nije palo na um kako ce se sve odvijati od onog momenta kada su  vase drugarice odlazile na zurke dok ste vi  ostajali kuci da gledate dokumentarac o pandama ili Francuskoj revoluciji? Prosto je takav ishod bio ocekivan... Ne, tada niko nije postavljao to pitanje. Tada je postojao strah da ne nadjes neku barabu koja nosi koznu jaknu i radi kao automehanicar i da ti ta ista baraba ne napravi dete jos u drugoj godini srednje skole... Cega je bilo (znam dve 'srecnice').
Nista ne vredi ni to sto sam 'skolovala' silne godine.. Prosto u ocima drustva, ostajem looser. I ne bi to bio neki problem za mene, sve do sinoc, kada sam skapirala da sam u svojoj generaciji ostala jedina neudata i bez naslednika (ne znam prosto kako ce ovaj svet opstati ako im uskratim potomka s ovako kvalitetnim genima!). Nekako osetih malu anksioznost... Najvise nakon sto sam jos odgledala i epizodu serije New girl, koja je bila naslovljena sa Eggs ( ne, tema nije bila Uskrs!). Pomisao da citav zivot covek provede sam i nije bas utesna, zar ne?
Jutro je bilo pametnije od veceri. Strah od samoce zalecila sam jednom duplom kafom i voznjom bicikle od  cca 30 km... Dobro, 10 km. Taj subjektivni osecaj je uvek relativan. Shvatila sam, prosto ,nekome je sudjeno a nekome nije i da je bolje biti sam nego u losem drustvu (narocito kad se pogledaju krcate sigurne kuce i natpisi po novinama u hronici). U to ime, po povratku sa 'tour de france-a', uclanila sam se u obliznji klub borilackih vestina. Jer, u zdravom telu je i zdrav duh! A i neki krav maga potez nece skoditi u buducem upoznavanju sa covekom mog zivota, jelte.Kako je zivot jedan, treba ga i ziveti... Sem ako niste budista, onda se mozete radovati da na nekoj poljani izigravate bambus ili koprivu, eventualno puza golaca.

 

Karanfili, Klara i Valentino

U dokolici posla (retko ali se desi) uzmem tako pa listam kalendar... Gledam datume i odmah shvatim par stvari.
Prvo, pogrešan mesec gledam! Već je februar a ja sam još negde kod Božića (dvaput sam u istom danu permutovala važne hrišćanske praznike). Drugo, 'ajd što je februar ali kad pre?! I to već sredina istog. Lepa vest je, uskoro će plata. Sa novom platom, a starim iznosom stižu i novi računi, no nije to sada relevantno. Treće, što je zaista od epohalne važnosti, koliko sutra je Dan zaljubljenih! Oooo, pa sjajno. Baš se radujem. Podjednako kao i Pokladama, Danu zahvalnosti i sličnim praznicima svetskog glasa.
Vidim, svi se nešto uzvrpoljili oko 14. februara kao da je... Titov rodjendan ili tako nešto. Sve se crveni, svuda srca, medvedići, leptirići. Predivan prizor ali samo ako nisi bik u horoskopu ili koridi. Ljubitelj sam statistike pa me živo zanima kako se u nas ovaj dan provodi. U svom okruženju (na celom spratu firme i još par kancelarije na druga dva) sprovela sam mini anketu. Nije baš neki uzorak, više ličimo na statističku grešku ali daj šta daš.
Rezultati su bili više diskutabilni nego što su dali kakvu sliku o nama. Naime, najveći broj kolega je Dan zaljubljenih poistovetio sa Sretenjem. A i što ne bi kad onako lepo padaju jedan za drugim i još je ovaj drugi neradan. Tako da su, sa tim novim saznanjem, smatrali da bi bilo zaista kolegijalno i krajnje sindikalno kada bi,ne samo jedan već dva dana, bila neradna! Svi smo se složili sem direktora. Da se on pita, radili bismo mi i za sopstvenu sahranu i to pro bono.
Pošto je većina bila i suviše obuzeta planiranjem neradnog dana i izleta za 8. mart (o tome ćemo kasnije), bilo je i onih romantičnih duša koje su ovaj dan već u detalj isplanirale i vrlo lepo organizovale. Tako su se već kupili medvedići (ili dobili u Maxi-ju uz dve litre kole), rezervisao sto u restoranu (sa božanstvenim škembićima) ili isplanirao bioskop (pošto su roditelji ipak odustali od odlaska na selo jer je poskupelo gorivo). Naravno, cveće je neizostavno ali ne i obavezno jer ako pokloniš za DZ (u daljem tekstu Dan zaljubljenih) cveće, ne možeš isto i za 8M (u daljem tekstu 8. mart).
Bilo kako bilo, ide i 8.M. Dan žena. Za ovaj dan su se žene širom sveta borile. Nego šta! Mada, sad, da li su baš imale na umu da za taj dan jedne drugima poklanjaju cveće, mese kolače ili vode na večere... Nisam baš sigurna. Već vidim kako dolaze s posla, svaka nosi po svežanj karanfila prigodno umotan u šareni ukrasni papir koji je za tu priliku kupljen na veliko kod Kineza. Klara Cetkin sigurno uživa gledajući taj prizor sa nekog onozemaljskog balkona.
Naravno, one dame koje imaju sreće, neće morati da mese torte i kolače, skuvaju prigodan ručak i počaste bližu i dalju rodbinu... Te srećne dame će... Na primer otići na spa vikend (to je sad totalno moderno) sa svojim drugaricama, koleginicima... Ljubavnikom?!? No, dobro.
U svakom slučaju, ja nemam u planu da proslavljam gore pomenute praznike. Iz ubedjenja! Ne zato što ja nemam dečka ili muža ili brdo koleginica za spa vikend, ne. Prosto, romantična sam koliko i dalekovod a za spa vikend bih morala da 'pljunem' neku lovu koju bih radije da uložim u nove cipele ili neki drugi proizvod masovne potrošačke groznice.
Svakako pozdravljam svakog ko voli da ih proslavlja. Lepo se provedite. Ne zaboravite da donesete neku džezvu s natpisom banje u kojoj ste bili ili ukradeni peškir, ako je iole kvalitetan.
Kada se vratite, čekaće vas uredno spakovani karanfili, brdo sudova i prazan frižider!

Zimske čarolije

Još jedan vikend... I to hladnjikav. Ne volim hladnoću. Zapravo ću zvučati paradoksalno ali volim zimu ali ne i hladnoću. Zašto je to tako? Kao prvo,ne volim da mi je hladno. Čini mi se da,što je niža temperatura, to i ja bivam sporija. Tad mi dodje da poput morskog praseta zapadnem u hibernaciju. S druge strane, zima ima svoje čari. Nekada je to bilo sankanje, klizanje... I moram da priznam da mi tada promrzline trećeg stepena nisu smetale. Gooooodine...
Sada se te čari svode na dve stvari: nošenje modnih detalja (kape,šalovi...) i ispijanje čaja,po mogućstvu da je neki milford sa ukusom koječega (uglavnom šipka i arome po želji).
Sneg pada,sve se beli... Skuvaš sebi čaj, zavališ se u fotelju i gledaš kroz prozor kako diiivno pada sneg. A u sobi pucketa vatra ili bar greje radiator.
Ova zima mi baš nije donela očekivane romantične trenutke uz preskup čaj od šipka. Naime, kao što jednom pomenuh, ja sam jedna emancipovana provincijalka koja gaji ove savremene stavove o životu i ličnoj slobodi i ostalim forama. E, pa kad hoćeš da si samostalan...Moraš i da platiš,višestruko. Takoreći, na mostu a bogme i na ćupriji.
Kako to izgleda? Dočaraću, nije mi teško!
Prvo, većina emancipovanih provincijalki koje gaje savremene stavove o životu  nema svoj stan već isti iznajmljuju. I to po paprenim cenama,da se razumemo! S toga se može naslutiti da sam i ja isto učinila i ovaj put nekako... Recimo da nisam baš najbolje prošla sa svojim odabirom.
Kada čitate tako oglase, sve  lepo zvuči a nekad i na prvi pogled i izgleda lepo. Kako dešifrovati oglase za nekretnine? E, pa ovako.
'Stan se nalazi u mirnom kraju a u neposrednoj blizini su smešteni škola,vrtić i supermarket'
Prevod:  Stan se nalazi Bogu iza tregera a ispred je smešteno dečje igralište gde se danju igraju deca a noću lokalni konzumenti opojnih sredstava održavaju samit nesvrstanih. Sve ostalo navedeno je jako blizu, ako se ide vazdušnom linijom. Tako da se za sve informacije možete obratiti Jat-u...
'Stan je namešten. Sva bela tehnika'
Prevod: Stan jeste namešten i nameštaj kojim je opremljen bio je moderan dok je moja prababa, Bog da joj dušu prosti, bila devojka. Može se tako i zaključiti da je  nameštaj tekovina NOB-a a bogme i izgleda kao jedini preživeli bitke na Kozari. Što se bele tehnike tiče, recimo da nije više tako bela  a i sama tehnika malo kuburi sa radom. Šporet je većinom rešo iz '75 koji je vlasnik stana dobio kao poklon pri useljenju u vikendicu. I od tada rerna nije čišćena... Pa ni ringle. Frižider  marke Gorenje lepo hladi i mora na svakih par nedelja da se otapa jer u suprotnom njegova unutrašnjost može vrlo brzo da podseća na prikaz Resavske pećine. Malo je bučan tako da nije za one sa lakim snom koji ne vole dobar zvuk golfa jedinice bez auspuha.
I naravno-mašina. Noviji model, Končar iz '86. Lepo pere, malo skače po kupatilu ako ima više od kile veša ali dobro, bolje i to nego na ruke!
'Stan je u kući,poseban ulaz'
Prevod;  Stan je zapravo nekad bio ostava,šupa ili garaža pa se u vreme veselih devedesetih i dvehiljaditih pretvorila u stambenu jedinicu radi poboljšanja kućnog budžeta. Ima fin laminat i 3 spoljna zida. Pored svega, brojilo za struju je zajedničko. Plaćanje se vrši po dva modela:
Prvi-Lako ćemo! Taj je najskuplji. Ma koliko štedeli, nekako će petočlana porodica uvek manje potrošiti struje od Vas jednog, a vlasnik će računati metodom 'od oka ,za svoj džep'.
Drugi-Dvaput meri! Kontrolno brojilo je kod Vas u stanu i morate da ga očitavate svakog drugog u mesecu tačno u 14 h. Vlasnik stana procentualno računa koliki je Vaš utrošak i na osnovu toga izdaje račun. Svaki put Vas pohvali kako ste štedljivi!
Pored ove, postoji i još jedna mogućnost a to je da imate sopstveno brojilo. Vi ste pravi srećković! Dobijate račun za onoliko koliko potrošite i sve je super. Još samo kad se ne bi grejali na struju...
Namerno ću izostaviti ostale mogućnosti koje vrebaju iz oglasa jer se ovog puta bavim-sobom.
Uz sve ove pogodnosti stanovanja, dolazi još jedna. Ta se pogodnost tiče onih sitnica koje stan čine tako neodoljivim da može postati i tema bloga... Vlaga. Nju niko ne pominje u oglasima i obično je, ako pogledate stan leti, nećete primetiti. Javlja se kao produkt valjane gradnje i tri spoljna zida koja će u zimskom periodu početi prvo da se kondenzuju a potom i budjave kao kakvi holandski sir... Naravno, vlasnik to prvi put vidi i to se nikome nije desilo do tada a izdaje već godinama! Grejanje na struju, odnosno popularnu ta peć, svakako može biti avantura ako ne možete 17 kvadrata da zagrejete tako da sobna temperatura, bar onih vanredno toplih zimskih dana, bude izjednačena sa spoljnom!
Sve u svemu, ne treba se žaliti. Jeste da Vi to plaćate od svoje plate koja je i onako vrlo mala i od koje otplaćujete kredit uzet za školovanje... Ali negde u svetu ljudi nemaju ni toliko. I gladuju. A Vi ste upravo pojeli puding od šumskog voća!
Eto, ponoć je. Valja uključiti mašinu, ta peć i bojler. Nadajmo se da će sklopka i Djerdap izdržati ovu noć...Proleće samo što nije!

Let me introduce myself...Što bi naši stari rekli.

Svaki početak je težak,bar tako kažu. U slučaju započinjanja bloga,to je nekako baš istinito.
Nekako se rešiš da sa širokim narodnim masama (koje kapiraju na kom jeziku pišeš) podeliš neka svoja ramišljanja,stavove,ideje,ciljeve (ili bar neku paranoju i sl.) a onda naidješ na silnu administraciju,pravilnike i ostale "korake" koje treba preduzeti radi sticanja zvanja "bloger".Sve mu to dodje kao studiranje po Bolonji,nekako...
Sve u svemu,dok sam smislila jedan username pa drugi,onda password,pa uklonila mogućnost da sam "bot" (mada nekad nisam sigurna) i preduzela još 22 druga koraka zarad malo lupanja po tastaturi... Zaboravih i o čemu sam ono htela da pišem.
Nema veze. I onako sam planirala da ovo bude svojevrsni Dnevnik...Ne onaj u pola 8 ali takodje vrlo informativan i manje fiktivan.
I, eto nas.Mene i vas...Ili samo mene,nevažno.
Moj (user)name je Helena.Imam 30 godina (a izgledam kao da mi je 25,znate onu čuvenu).Planiram da tako ostane i narednih 5 godina,nekako volim okrugle brojeve kada su moje godine u pitanju (pod uslovom da ne prelaze magični broj 30). Mislim da ću horoskop,omiljeni cvet i boju ostaviti za drugi put. Šta sam do sada postigla? Hm... Ne bih mogla da se pohvalim sa nekim krucijalnim dostignućima i uspesima u svom životu ali dovoljan uspeh je ostati iole normalan u svetu i okruženju gde živimo. Naravno,sve to može vrtoglavo da se promeni preko noći...Ako dobijem sedmicu na lotou.
U suštini ja sam jedno veliko dete koje nekad odbija da odraste ali je svesno da život nije piknik mada podseća na vašar. Vrlo sam nestrpljiva. To nekako sa godinama dodje a možda i zbog načina života. Prosto,sve mora da bude sad i odmah i što pre. Malo bivamo rastrzani izmedju sopstvenih želja,mogućnosti i realnosti,pa nas to malo uspori. Nekad i natera da odustanemo. Nisam neko ko odustaje. Valjda zato neumorno pokušavam da završim neke sitnice u životu... Ali nešto mi ne ide. Loš feng šui,valjda.
U suštini, manje-više, živim vrlo emancipovano... Silom prilika. Nekako emancipacija i Srbija decenijama ne mogu zajedno. Ali biće bolje,kažu. Do tada, hvala Bogu pa baba i deda primaju redovno penziju!
Sav ovaj moj literarni napor, biće jedan  uvid u male živote nas provincijalaca koji smo,trbuhom za znanjem ili kruhom, otišli daleko... A neki i predaleko. Pored preživljavanja, života i ostalih sitnica, sigurna sam da će biti i vedrijih tema. Možda ne kod mene...Ali opet-nikad se ne zna!
Mislim da je dosta. Idem da operem kosu, ispeglam košulju i spremim nerve za novi radni dan. Lako je drugima,meni je najteže. Sve u svemu, pojma nemam kako ovo izgleda ali raduje me što i cyber svet trpi sve.
Blog bless you!