Svaki početak je težak,bar tako kažu. U slučaju započinjanja bloga,to je nekako baš istinito.
Nekako se rešiš da sa širokim narodnim masama (koje kapiraju na kom jeziku pišeš) podeliš neka svoja ramišljanja,stavove,ideje,ciljeve (ili bar neku paranoju i sl.) a onda naidješ na silnu administraciju,pravilnike i ostale "korake" koje treba preduzeti radi sticanja zvanja "bloger".Sve mu to dodje kao studiranje po Bolonji,nekako...
Sve u svemu,dok sam smislila jedan username pa drugi,onda password,pa uklonila mogućnost da sam "bot" (mada nekad nisam sigurna) i preduzela još 22 druga koraka zarad malo lupanja po tastaturi... Zaboravih i o čemu sam ono htela da pišem.
Nema veze. I onako sam planirala da ovo bude svojevrsni Dnevnik...Ne onaj u pola 8 ali takodje vrlo informativan i manje fiktivan.
I, eto nas.Mene i vas...Ili samo mene,nevažno.
Moj (user)name je Helena.Imam 30 godina (a izgledam kao da mi je 25,znate onu čuvenu).Planiram da tako ostane i narednih 5 godina,nekako volim okrugle brojeve kada su moje godine u pitanju (pod uslovom da ne prelaze magični broj 30). Mislim da ću horoskop,omiljeni cvet i boju ostaviti za drugi put. Šta sam do sada postigla? Hm... Ne bih mogla da se pohvalim sa nekim krucijalnim dostignućima i uspesima u svom životu ali dovoljan uspeh je ostati iole normalan u svetu i okruženju gde živimo. Naravno,sve to može vrtoglavo da se promeni preko noći...Ako dobijem sedmicu na lotou.
U suštini ja sam jedno veliko dete koje nekad odbija da odraste ali je svesno da život nije piknik mada podseća na vašar. Vrlo sam nestrpljiva. To nekako sa godinama dodje a možda i zbog načina života. Prosto,sve mora da bude sad i odmah i što pre. Malo bivamo rastrzani izmedju sopstvenih želja,mogućnosti i realnosti,pa nas to malo uspori. Nekad i natera da odustanemo. Nisam neko ko odustaje. Valjda zato neumorno pokušavam da završim neke sitnice u životu... Ali nešto mi ne ide. Loš feng šui,valjda.
U suštini, manje-više, živim vrlo emancipovano... Silom prilika. Nekako emancipacija i Srbija decenijama ne mogu zajedno. Ali biće bolje,kažu. Do tada, hvala Bogu pa baba i deda primaju redovno penziju!
Sav ovaj moj literarni napor, biće jedan uvid u male živote nas provincijalaca koji smo,trbuhom za znanjem ili kruhom, otišli daleko... A neki i predaleko. Pored preživljavanja, života i ostalih sitnica, sigurna sam da će biti i vedrijih tema. Možda ne kod mene...Ali opet-nikad se ne zna!
Mislim da je dosta. Idem da operem kosu, ispeglam košulju i spremim nerve za novi radni dan. Lako je drugima,meni je najteže. Sve u svemu, pojma nemam kako ovo izgleda ali raduje me što i cyber svet trpi sve.
Blog bless you!
Nekako se rešiš da sa širokim narodnim masama (koje kapiraju na kom jeziku pišeš) podeliš neka svoja ramišljanja,stavove,ideje,ciljeve (ili bar neku paranoju i sl.) a onda naidješ na silnu administraciju,pravilnike i ostale "korake" koje treba preduzeti radi sticanja zvanja "bloger".Sve mu to dodje kao studiranje po Bolonji,nekako...
Sve u svemu,dok sam smislila jedan username pa drugi,onda password,pa uklonila mogućnost da sam "bot" (mada nekad nisam sigurna) i preduzela još 22 druga koraka zarad malo lupanja po tastaturi... Zaboravih i o čemu sam ono htela da pišem.
Nema veze. I onako sam planirala da ovo bude svojevrsni Dnevnik...Ne onaj u pola 8 ali takodje vrlo informativan i manje fiktivan.
I, eto nas.Mene i vas...Ili samo mene,nevažno.
Moj (user)name je Helena.Imam 30 godina (a izgledam kao da mi je 25,znate onu čuvenu).Planiram da tako ostane i narednih 5 godina,nekako volim okrugle brojeve kada su moje godine u pitanju (pod uslovom da ne prelaze magični broj 30). Mislim da ću horoskop,omiljeni cvet i boju ostaviti za drugi put. Šta sam do sada postigla? Hm... Ne bih mogla da se pohvalim sa nekim krucijalnim dostignućima i uspesima u svom životu ali dovoljan uspeh je ostati iole normalan u svetu i okruženju gde živimo. Naravno,sve to može vrtoglavo da se promeni preko noći...Ako dobijem sedmicu na lotou.
U suštini ja sam jedno veliko dete koje nekad odbija da odraste ali je svesno da život nije piknik mada podseća na vašar. Vrlo sam nestrpljiva. To nekako sa godinama dodje a možda i zbog načina života. Prosto,sve mora da bude sad i odmah i što pre. Malo bivamo rastrzani izmedju sopstvenih želja,mogućnosti i realnosti,pa nas to malo uspori. Nekad i natera da odustanemo. Nisam neko ko odustaje. Valjda zato neumorno pokušavam da završim neke sitnice u životu... Ali nešto mi ne ide. Loš feng šui,valjda.
U suštini, manje-više, živim vrlo emancipovano... Silom prilika. Nekako emancipacija i Srbija decenijama ne mogu zajedno. Ali biće bolje,kažu. Do tada, hvala Bogu pa baba i deda primaju redovno penziju!
Sav ovaj moj literarni napor, biće jedan uvid u male živote nas provincijalaca koji smo,trbuhom za znanjem ili kruhom, otišli daleko... A neki i predaleko. Pored preživljavanja, života i ostalih sitnica, sigurna sam da će biti i vedrijih tema. Možda ne kod mene...Ali opet-nikad se ne zna!
Mislim da je dosta. Idem da operem kosu, ispeglam košulju i spremim nerve za novi radni dan. Lako je drugima,meni je najteže. Sve u svemu, pojma nemam kako ovo izgleda ali raduje me što i cyber svet trpi sve.
Blog bless you!
Нема коментара:
Постави коментар